O analizi

Ovaj test se koristi za praćenje pacijenata na oralnoj terapiji preparatima aluminijuma (aluminijum hidroksida, koji neutrališe fosfate), monitoring radnika koji rade u industriji koja koristi aluminijum, ili za praćenje terapije kod pacijenata sa Alcheimer-ovom bolešću.

Uzorak

Heparin - puna krv. Urin, 24h urin.

Kada se ispituje?

Ispitivanje aluminijuma se radi prilikom provere nivoa aluminijuma u krvi, kod osoba sa sumnjom na prekomerne nivoe aluminijuma. Najčešće su to pacijenti sa zatajenjem rada bubrega koji su na dijalizi i primaju kao terapiju preparate sa aluminijumom, kao i kod osoba koje imaju metalne veštačke implantate u zglobovima.

Priprema

Test ne zahteva posebnu pripremu pre odlaska u laboratoriju.

Detaljan opis

Analizu teških metala čini grupa testova, kojim se određuje količina specifičnog, potencijalno toksičnog metala u krvi, urinu, ili kosi i drugim tkivima i telesnim tečnostima. Panel analiza koje spadaju u grupu teških metala može biti različit, varira prema zahtevima lekara i zavisi od vrste ekspozicije, a najčešće obuhvata analizu olova, žive i arsena. Drugi paneli mogu uključiti još i analizu kadmijuma, bakra ili cinka. Na lekaru je da proceni koja je vrsta ekspozicije u pitanju, na osnovu kliničke slike i simptoma koje osoba ima. Termin “teški metali” se odnosi na elemente periodičnog sistema koji se odlikuju visokom specifičnom gustinom ili metalnim osobinama. Ovi se elementi nalaze normalno svuda u našem okruženju i u upotrebi su u industriji proizvoda različite namene. Neki od njih, kao što su gvožđe, bakar, selen, molibden i cink su neophodni u malim količinama kako bi organizam normalno funkcionisao, ali u visokim koncentracijama su toksični. Visoke koncentracije teških metala mogu biti štetne po organizam i mogu zagaditi tle, vazduh, hranu, vodu i perzistirati neograničeno u životnoj sredini. Kako su izlaganja visokim koncentracijama teških metala najčešće i uzročnici oštećenja organa u kojim se deponuju, teški metali se još nazivaju i toksični metali. Znaci i simptomi koje osoba može iskusiti zavise od tipa metala, njegove forme, količine, dužine ekspozicije, vrste ekspozicije, starosti i opšteg stanja osobe. Ljudski organizam je u stanju da metaboliše male količine teških metala, ali umerene i visoke koncentracije vremenom počinju da se kumuluju u bubrezima, jetri, mozgu i kostima. Neki teški metali se smatraju karcinogenima - povećavaju rizik od razvoja raka, dok neki mogu uticati na produkciju eritrocita. Novorođenčad i mala deca su najosetljivija grupa jer izlaganje niskim i umerenim koncentrcijama može dovesti od poremećaja u fizičkom i mentalnom razvoju i trajno mogu da oštete organe i mozak. Mnogi metali se mogu preneti s majke na plod, ili prilikom dojenja na dete.

Aluminijum ne pripada esencijalnim mikroelementima i unosi se u organizam putem hrane. Normalan dnevni unos aluminijuma je između 5 do 10 mg i u normalnim fiziološkim uslovima se potpuno eliminiše iz organizma filtracijom u glomreulima bubrega. Upravo zbog toga, pacijenti sa zatajenjem rada bubrega (renal failure-RF) su u opasnosti od intoksikacije aluminijumom. Ukoliko se ne uklanja filtracijom putem bubrega, aluminijum se nakuplja u krvi, gde se vezan za proteine (albumin) brzo rasporedi u organizmu. Žarišna mesta akumulacije aluminijuma su mozak i kosti. Depo u mozgu se povezuje sa stanjem kao što je demencija, dok u kostima aluminijum zamenjuje kalcijum prilikom mineralizacije kostiju, čime se remeti normalno formiranje osteoida.

Deponovanje aluminijuma u kostima remeti normalnu razmenu kalcijuma koja je regulisana paratiroidnim hormonom (PTH) i to tako što onemogućava normalnu resorpciju kalcijuma natrag u krv pod dejstvom ovog hormona i može rezultovati sekundarnim hiperparatireoidizmom. U najvećem broju slučajeva zatajenja rada bubrega vrednosti PTH su jako visoke.