O analizi

Cirkulišući imunski kompleksi su kompleksi antitelo-antigen u krvi koji nastaju u toku odgovora imunskog sistema na invadirajući patogen. Određivanje koncentracije cirkulišućih imunskih kompleksa koji se vezuju za C1q komponentu komplementa u krvi omogućava procenu statusa imuniteta, dijagnostiku autoimunskih poremećaja i procenu efikasnosti terapije ovih poremećaja.

Uzorak

Serum

Kada se ispituje?

Ispitivanje koncentracije cirkulišućih imunskih kompleksa značajno je u proceni imunskog sistema osobe, pre svega za utvrđivanje statusa ili stepena aktivnosti određenih bolesti poput:

• sistemskog eritemskog lupusa
• reumatoidnog artritisa
• vaskulitisa
• glomerulonefritisa
• lupusa nefritisa
• endokarditisa i drugih.

Primećeno je povećano stvaranje ovih kompleksa kod napredujućih maligniteta, ali i kod odbacivanja transplantata. U ovakvim situacijama može biti procenjena efikasnost imunosupresivne terapije ili praćenje remisije nekih infekcija i hroničnih bolesti. Značajno je da cirkulišući imunski kompleksi nisu specifični za određenu bolest i ovaj test ima malu dijagnostičku vrednost u poređenju sa drugim testovima. Postoje dve grupe testova za određivanje cirkulišućih imunskih kompleksa:

1. antigen specifične metode
2. antigen nespecifične metode

C1q CIC test spada u grupu antigen nespecifičnih metoda, što znači da kvantifikuje imunske komplekse bilo kog antigena. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da se koriste bar dva testa za detekciju CIC istovremeno, kako bi se obuhvatili svi oblici imunskih kompleksa koji se mogu naći u krvi pacijenta.

Priprema

Test ne zahteva posebnu pripremu pre odlaska u laboratoriju, osim uobičajene (noćno gladovanje).

Detaljan opis

Imuni kompleksi nastaju kada se protein antitelo veže za protein antigen u tkivima osobe. Antitela se sintetišu kao odgovor na prisustvo stranih proteina u organizmu, tj. antigena. Ponekad, antitela se sintetišu i protiv sopstvenih proteina, što je osnova nastanka autoimunskih bolesti. Imunski kompleksi mogu biti stacionarni, in situ i da se zadržavaju u tkivu u kome nastaju, a mogu biti i cirkulišući te se krvlju prenositi do udaljenih tkiva i organa i tamo se taložiti. Sve klase antitela, tj. imunoglobulina mogu učestvovati u formiranju imunskih kompleksa, a najčešće su klase IgG. Osnovni zadatak imunskih kompleksa je imunoregulatorni, tj. da aktiviraju imunske i zapaljenske procese u kojima se uklanja patogen iz organizma. Upravo to podrazumeva aktivaciju proteina sistema komplementa i određenih ćelija koje su učesnici imunskih reakcija, tj. aktivaciju urođenog imuniteta za finalno uklanjanje imunskih kompleksa iz organizma. Imunski kompleksi mogu podstaći imunitet, ali ga i suprimirati zavisno od svojih osobina. Taloženje cirkulišućih imunskih kompleksa posledica je povećane vaskularne propustljivosti u određenim tkivima koja imaju veliki protok krvi po jedinici mase. Takva mesta su:

• glomeruli bubrega
• horioidni pleksus
• sinovijum
• koža
• uvealni trakt

Aktivacijom lančanih reakcija komplementa (i klasičnim i alternativnim putem) i kaskadna aktivacija ćelija poput trombocita, neutrofila, mast ćeilja, bazofila i drugih je okidač patološkog zapaljenja i oštećenja tkiva.

Proteini komplementa predstavljaju posebnu grupu proteina u cirkulaciji koja se sintetiše dominantno u jetri, ali i u nekim ćelijama slezine i nekim leukocitima. Igraju značajnu ulogu u odbrani organizma od patogena (bakterije, virusi, strana tela, neki lekovi) i unutrašnjih uzročnika bolesti, kao i u odvijanju zapaljenskih procesa u organizmu. Sistem komplementa čini oko 30 cirkulišućih i još toliko membranskih i regulatornih proteina koji deluju zajedno u imunskim i zapaljenskim procesima, kaskadno se aktivirajući sa osnovnim ciljem da se prepozna, neutrališe, uništi i ukloni patogen. Sistem komplementa za razliku od ćelijskog imuniteta, nema “memoriju” o prethodnim infekcijama ili zapaljenskim stanjima u organizmu, pa ima neselektivno dejstvo. Sistem komplementa deluje proinflamatorno u organizmu. Aktivacija ovog puta imuniteta može biti različita:

• klasično
• alternativno
• lektinskim putem

a uperena je protiv patogenih bakterija, virusa, oštećenih ćelija organizma, kancerskih ćelija, imunih kompleksa At-Ag, i drugo. Komplement se uvek uključuje u imunsku reakciju bez obzira da li je sintetisani Ig (antitelo) uperen protiv stranog patogena ili protiv samog organizma kao što je to slučaj sa stvaranjem autoantitela. Zato se smatra važnim posrednikom u nastanku različitih autoimunskih bolesti.

Klasični put aktivacije komplementa pokreću kompleksi Ag-At, odnosno cirkulišući imunski kompleksi. Osnovni učesnici ovog puta su komponente C1qrs, C2 i C4, koji konačno aktiviraju C3 i druge učesnike u terminalnom putu, pa se aktivnošću limfocita ili ćelija retikuloendotelnog sistema uklanja patogen–antitelo kompleks, odnosno imunski kompleksi iz organizma. Reakcija aktivacije komplementa imunskim kompleksom počinje tako što se (auto)antitelo veže za kolagenu sličan domen na C1q komponenti komplementa. Prekomerno stvaranje imunskih kompleksa sa njihovim smanjenim klirensom smatra se uzrokom patoloških autoimunskih bolesti i poremećaja. Oni dovode do prekomerne aktivacije imunskih reakcija i prekomernog zapaljenja na mestima gde se talože, što vodi ozbiljnim poremećajima u funkciji vitalnih organa i tkiva. Cirkulišući imunski kompleksi prisutni su u različitim:

• reumatološkim bolestima
• autoimunim bolestima
• alergijskim bolestima
• virusnim infekcijama
• parazitskim infekcijama
• bakterijskim infekcijama
• kod maligniteta

Imunski kompleksi se normalno stvaraju u trudnoći.