Haptoglobin je protein plazme čija je funkcija da vezuje slobodni hemoglobin. Stvaranje ovog kompleksa sprečava izlučivanje hemoglobina urinom a time i gubljenje gvožđa iz organizma, ali i taloženje gvožđa u bubrezima, što bi dovelo do oštećenja bubrega. Ovaj test se koristi za određivanje koncentracije haptoglobina u serumu ili plazmi. Služi za postavljanje dijagnoze hemolizne anemije, koju karakteriše smanjen životni vek eritrocita. Kod pacijenata sa ovom vrstom anemije koncentracija haptoglobina je snižena.
Uzorak seruma ili plazme (heparin ili EDTA).
Određivanje haptoglobina u krvi, zajedno sa ostalim testovima uz kliničku sliku služi za postavljanje dijagnoze hemolitičke anemije.
Za većinu laboratorijskih ispitivanja krvi neophodna je priprema koja podrazumeva uzimanje uzorka (na prazan stomak) ujutru, 12 sati nakon poslednjeg obroka. Iako haptoglobin ne pokazuje cirkadijalni ritam, ovo je neophodno zato što uzimanje hrane pred vađenje krvi dovodi do porasta koncentracije glukoze, holesterola, triglicerida, proteina itd, što može da ometa merenje tačne koncentracije feritina.
Haptoglobin je glikoprotein koji se sintetiše u jetri. Sastoji se iz dva para polipeptidnih lanaca, α i β, povezanih disulfidnim vezama, tako da se struktura obeležava α2 β2. Polipeptid α se javlja u dve forme: α1 i α2. Kombinacijom α1 i α2 sa β lancem nastaju tri fenotipa haptoglobina: HAP 1-1 (α12β2), HAP 2-1 (α1α2β2) i HAP 2-2 (α22β2).
Glavna funkcija haptoglobina je vezivanje slobodnog hemoglobina u plazmi. Jedan molekul haptoglobina može da veže dva molekula hemoglobina i ova veza je ireverzibilna. Nastali kompleks, Hp-Hgb, se uklanja iz plazme pomoću ćelija retikuloendotelnog sistema (RES), a RES katabolizuje kompleks do aminokiselina i gvožđa. Zapravo, haptoglobin sprečava ekskreciju hemoglobina i gubljenje gvožđa putem urina.
U hemoliznim anemijama životni vek eritrocita je smanjen, a uzrok tome može biti poremećaj u građi eritrocita (urođeni defekti membrane ili nedostaci enzima, talasemije, hemoglobinopatije, paroksizmalna noćna hemoglobinurija) ili postojanje faktora koji oštećuju eritrocite u plazmi (antitela, mehanička trauma, toksični efekti, splenomegalije). To dovodi do brže razgradnje eritrocita. Do anemije dolazi kada je životni vek eritrocita kraći od 15-20 dana. Kostna srž ubrzava eritropoezu (6-8 puta), ali ne može da nadoknadi broj razgrađenih eritrocita. U hemoliznim anemijama dolazi i do povišene koncentracije ukupnog bilirubina.
Saznaj u roku od 4h šta to znači!
Koncentracije haptoglobina određene testovima različitih proizvođača mogu varirati zbog razlika u metodama i specifičnosti testova. Vrednosti haptoglobina je najbolje pratiti jednom metodom, tj. u jednoj laboratoriji. Preporuka je da se određivanje koncentracije haptoglobina vrši iz istog uzorka u kome se određuju i drugi parametri metabolizma gvožđa. Rezultati ovog testa nisu apsolutni dokaz prisustva ili odsustva oboljenja. Rezultate testa će tumačiti lekar zajedno sa drugim dijagnostičkim testovima kao i kliničkom slikom pacijenta. Haptoglobin ne pokazuje cirkadijalni ritam (za razliku od gvožđa). Preporuka je da se ne koristi ikteričan, lipemičan i hemoliziran uzorak. Hormonska terapija (oralni kontraceptivi) i kortikosteroidi povećavaju koncentraciju haptoglobina u krvi. Haptoglobin je pozitivan reaktant akutne faze, pa će njegove vrednosti biti povećane (stimulacija sinteze) kod infekcije i zapaljenja. Preporuka je da se prilikom tumačenja koncentracije haptoglobina, isključi postojanje reakcije akutne faze praćenjem markera inflamacije (CRP, sedimentacije, fibrinogena). Haptoglobin je polimorfan protein, pa referentne vrednosti zavise od fenotipa. Postoji tri fenotipa: Hp 1-1, 2-1 i 2-2. Osobe sa fenotipovima Hp 2-1 i 2-2 imaju veći rizik za kardiovaskularne bolesti od osoba sa Hp 1-1 fenotipom. Kod muškaraca je, za razliku od žena, Hp 2-2 fenotip udružen sa višim vrednostima serumskog gvožđa, feritina, saturacije transferina i nižim vrednostima transferinskih receptora.
Jelena Kotur Stevuljević, Dr sc., redovni profesor Farmaceutskog fakulteta u Beogradu
Rođena 1969. godine u Smederevu. Diplomirala, a kasnije odbranila magistarski i doktorski rad na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti medicinske biohemije. Na Katedri za medicinsku biohemiju Farmaceutskog fakulteta je zaposlena od 1996, a od 2018. i kao redovni profesor. Dobitnik je brojnih stipendija i nagrada, a 2020. godine se našla na listi 2% najuticajnijih naučnika u svetu baziranoj na standardizovanoj metrici citiranja svih naučnika i naučnih disciplina koju je objavio Univerzitet Stanford. Centralna tema njenih istraživanja je razvoj analitike za kvantifikaciju oksidativnog stresa u biološkim tečnostima. Recezent svih tekstova na ovim stranicama.