O analizi

Antinuklearna antitela su antitela koja su usmerena prema strukturnim komponentama ćelijskog jedra. Ova antitela su prvobitno otkrivena u serumima pacijenata obolelih od sistemskog eritemskog lupusa (SEL ili SLE), međutim, napretkom laboratorijske medicine dokazano je prisustvo ovih antitela kod raznih drugih sistemskih bolesti vezivnog tkiva, kao što su sistemski eritemski lupus, Sjogrenov sindrom, skleroderma, juvenilni artritis, polimiozitis, dermatomiozitis. Klinička osetljivost ovog testa za detekciju ANA kod obolelih od sistemskog eritemskog lupusa (SLE, SEL) je veoma velika, pošto se ova antitela detektuju kod 98-99% pacijenata obolelih od SLE, to jest, izuzetno su retki pacijenti oboleli od SLE kod kojih se ANA ovom tehnikom ne mogu detektovati. S druge strane strane, klinička specifčnost ukupnih ANA detektovanih ovom metodom je relativno mala, što znači da se ANA mogu detektovati kod različitih bolesti, pa i kod zdravih. Pozitivan rezultat ne potvrđuje dijagnozu SLE-a. Rezultati ovog testa pomažu lekaru u daljem usmeravanju laboratorijskih testiranja kojim se nedvosmisleno dokazuje prisustvo neke sistemske bolesti vezivnog tkiva. Ova dalja testiranja se odnose na dokazivanje specifičnih antitela koja se nedvosmisleno dovode u vezu sa tačnom bolešću. Određivanje ovih antitela pomaže u uspostavljanju tačne dijagnoze, za procenu težine bolesti, praćenje efekata primenjene terapije i za prognozu bolesti.

Uzorak

Serum izdvojen iz venske krvi.

Kada se ispituje?

Kod sumnje na prisustvo sistemske bolesti vezivnog tkiva.

Priprema

Nije potrebna posebna priprema za ovu analizu.

Detaljan opis

B-limfociti (vrsta leukocita, tj. belih krvnih zrnaca) svakodnevno proizvode različita antitela čiji je zadatak da pomognu organizmu u borbi protiv različitih stranih antigena, na primer, mikroorganizama. Antigeni su određene strukture na ćelijama protiv kojih se stvaraju i vezuju antitela. Naš organizam ima fiziološki mehanizam kojim razlikuje svoje ćelije od stranih ćelija, pa se na ovaj način izbegava stvaranje antitela na sopstvene ćelije, tkiva i organe. Međutim, u nekim okolnostima organizam prestane da razlikuje sopstvene od stranih antigena, pa stvara autoantitela koja reaguju sa određenim sopstvenim ćelijama, tkivima i organima, što rezultuje zapaljenjem, poremećajem funkcije napadnutog tkiva i pojavom autoimunskog oboljenja.

Jedro je sastavni deo naših ćelija. Antinuklearna antitela su antitela koja su usmerena prema strukturnim komponentama ćelijskog jedra. Ova antitela su prvobitno otkrivena u serumima pacijenata obolelih od sistemskog eritemskog lupusa (SEL ili SLE), međutim, napretkom laboratorijske medicine dokazano je prisustvo ovih antitela kod raznih drugih sistemskih bolesti vezivnog tkiva. Ova antitela nisu specifična za određeni organ, već se mogu vezivati za različita tkiva.

U serološkim testovima kao materijal za analizu se koristi serum iz krvi. Procedura uzimanja ove vrste uzorka je vrlo jednostavna: iz vene se uzima mala količina krvi u epruveti. Veoma brzo se u laboratoriji izdvaja serum iz krvi u kome se dalje određuje prisustvo antitela.

Laboratorijska dijagnostika kod sumnje na prisustvo neke sistemske bolesti vezivnog tkiva započinje određivanjem prisustva ukupnih ANA u serumu, a nastavlja se dokazivanjem specifičnih ANA koja su karakteristična za tačno određene bolesti, upotrebom dodatnih laboratorijskih testova.

Metoda indirektne imunofluorescencije na HEp-2 ćelijama je zlatni standard za skrining prisustva ANA kod sistemskih bolesti vezivnog tkiva. HEp-2 ćelije (humane epitelne ćelije karcinoma larinksa) označavaju supstrat („podlogu“) za koju se lako vezuju različita antitela koja su karakteristična za različita autoimunska oboljenja. Ove ćelije se dobijaju laboratorijskim uzgojem i kao takve se vezuju za mikroskopsku pločicu, na koju se prilikom testiranja nanosi uzorak seruma pacijenta. Ukoliko su antitela prisutna u serumu pacijenta, ona se vezuju za HEp-2 ćelije. U narednim koracima se dodaje reagens koji omogućava vidljivost vezanih antitela za HEp-2 ćelije pod fluorescentnim mikroskopom. Obrazac fluorescencije koji se uočava pod mikroskopom označava način na koji se antitela iz seruma pacijenta vezuju za određene antigene HEp-2 ćelija. Različita antitela koja su prisutna kod nekih autoimunskih bolesti se na različit način vezuju za antigene ovih ćelija, pa se uočeni obrazac fluorescencije povezuje sa prisustvom određenih bolesti. S obzirom da različita antitela mogu davati i isti obrazac fluorescencije, važno je naglasiti da uočen obrazac fluorescencije u većini slučajeva nije specifičan za samo jednu vrstu antitela ili jednu bolest, već se on dovodi u vezu sa nekoliko potencijalnih dijagnoza, a tačna dijagnoza se dokazuje dodatnim laboratorijskim testiranjem na prisustvo specifičnih antitela koja se nedvosmisleno dovode u vezu sa tačno određenom autoimunskom bolešću. Iz ovog razloga se u izveštaju o laboratorijskom ispitivanju navodi titar antitela ili intenzitet fluorescencije, kao i opisan obrazac flureorescencije koji bliže upućuje na prisustvo neke sistemske bolesti vezivnog tkiva.

Rezultati ovog testa pomažu lekaru u daljem usmeravanju laboratorijskih testiranja kojim se nedvosmisleno dokazuje prisustvo neke sistemske bolesti vezivnog tkiva. Ova dalja testiranja se odnose na dokazivanje specifičnih antitela koja se nedvosmisleno dovode u vezu sa tačnom bolešću.

Određivanje ovih antitela pomaže u uspostavljanju tačne dijagnoze, za procenu težine bolesti, praćenje efekata primenjene terapije i za prognozu bolesti. Klinička osetljivost ovog testa za detekciju ANA kod obolelih od sistemskog eritemskog lupusa (SLE, SEL) je veoma velika, pošto se ova antitela detektuju kod 98-99% pacijenata obolelih od SLE, to jest, izuzetno su retki pacijenti oboleli od SLE kod kojih se ANA ovom tehnikom ne mogu detektovati. S druge strane strane, klinička specifčnost ukupnih ANA detektovanih ovom metodom je relativno mala, što znači da se ANA mogu detektovati kod različitih bolesti, pa i kod zdravih. Pozitivan rezultat ne potvrđuje dijagnozu SLE-a.

Veći titar ANA u SEL je povezan sa većom aktivnošču bolesti, dok u remisiji (povlačenju aktivne faze bolesti i simptoma) titar pada. Negativan rezultat ANA značajno doprinosi isključenju dijagnoze SLE.

Pozitivan nalaz ovih antitela se javlja kod:

1. Sistemskog eritemskog lupusa (SEL, SLE) - hronična, autoimuna bolest koja može da napadne različite organe, naročito kožu, zglobove, krv i bubrege.
2. Drugih sistemskih bolesti vezivnog tkiva: Sjogrenov sindrom (hronična autoimuna bolest kod koje imuni sistem napada pre svega suzne i pljuvačne žlezde); skleroderma (karakteriše se degenerativnim i zapaljenskim promenama koje dovode do zatezanja, zadebljanja, fibroze kože i do oštećenja unutrašnjih organa, naročito srca, pluća, bubrega i gastrointestinalnog sistema); juvenilni artritis (hronično zapaljenje zglobova kod dece); polimiozitis (autoimuno inflamatorno degenerativno oboljenje poprečnoprugastih mišića); dermatomiozitis (sistemsko autoimuno oboljenje koje se odlikuje karakterističnim promenama na koži uz postojanje progresivne slabosti skeletnih mišića);
3. Oboljenja jetre, kao što su hronični aktivni hepatitis, progresivna bilijarna ciroza;
4. Oboljenja respiratornih organa, kao što su fibrozirajući alveolitis, silikoza, pneumokonioza, primarna fibroza pluća, hronični bronhitis i astma;
5. Različitim infekcijama: infektivnoj mononukleozi (bolest poljupca), virusnom hepatitisu (virusno zapaljenje jetre), tuberkulozi pluća, lepri (guba), luesu (sifilis), malariji;
6. Alergijama, npr. na lekove - poznato je da mnogi lekovi (prokainamid, hidralazin, hlorpromazin, izoniazid, sulfonamidi, metildopa, aspirin, interferon-γ i dr.) mogu da izazovu pojavu ANA kod osoba koje ih uzimaju, a kod nekih od njih se može pojaviti i medikamentozni lupus;
7. Raznih tumora, kao što su limfomi (maligna bolest krvi), hipernerfom (maligni tumor bubrega);
8. U drugim bolestima, kao što su uveitis (upala srednje ovojnice oka), autoimuni tireoiditis (autoimunsko zapaljenje štitaste žlezde), ulcerozni kolitis (zapaljenska bolest creva), autoimunoj hemoliznoj anemiji (vrsta anemije gde dolazi do pucanja crvenih krvnih zrnaca), miastenii gravis (hronična progresivna bolest koju karakteriše slabost i umorljivost skeletnih mišića)
9. Kod zdravih osoba.

U gorenavedenim bolestima koje nisu sistemske bolesti vezivnog tkiva (od tačke 3. do 8.) ANA su prisutna uglavnom u malom titru i predstavljaju samo fenomen koji nema kliničkog značaja. Takođe, ova antitela se mogu detektovati kod zdravih osoba gde u najvećem procentu slučajeva nemaju klinički značaj. Međutim, ovakav nalaz obavezuje kliničara na razmatranje mogućnosti postojanja stanja u kojima su prisutna ova antitela.