Autoantitela usmerena na beta-2-glikoprotein 1 prepoznaju njegove molekule koji su vezani za endotelne ćelije i inhibiraju njegovu antikoagulantnu aktivnost, te se ova autoantitela smatraju najznačajnijim za razvoj antifosfolipidnog sindroma. Ovaj test služi kao pomoć pri otkrivanju uzroka trombotičnih epizoda i deo je testova koji se koriste u evaluaciji antifosfolipidnog sindroma.
Uzorak seruma.
Ispituje se zajedno sa drugim antifosfolipidnim antitelima kod sumnje na tromboemboliju ili antifosfolipidni sindrom.
Test ne zahteva posebnu pripremu pre odlaska u laboratoriju.
Imunski sistem se bori protiv infekcije uz pomoć antitela. Antitela se normalno proizvode kao odgovor na antigene (proteine i strane supstance u organizmu), koje uglavnom odgovaraju infektivnim organizmima. Ponekad antitela identifikuju normalne proteine u organizmu kao infektivne („strane“) i napadnu ih, pokrećući kaskadu inflamacije. Ova antitela se nazivaju autoantitela i izazivaju napad organizma na sopstvene ćelije.
Beta-2-glikoprotein 1 je protein koji se sintetiše u jetri i oko 40% ovog proteina cirkuliše u plazmi vezano za lipoproteine. Ovaj protein se vezuje za endotelne ćelije, trombocite, DNK, mitohondrije i heparin i smatra se prirodnim antikoagulansom. Autoantitela usmerena na beta-2-glikoprotein 1 prepoznaju njegove molekule koji su vezani za endotelne ćelije i inhibiraju njegovu antikoagulantnu aktivnost, te se ova autoantitela smatraju najznačajnijim za razvoj antifosfolipidnog sindroma.
Beta-2-glikoprotein 1 antitela se određuju zajedno sa lupus antikoagulans i antikardiolipinskim antitelima da bi se postavila dijagnoza ili pronašao uzrok sledećih poremećaja:
Smatra se da određivanje beta-2-glikoprotein 1 IgG i IgM antitela predstavlja dijagnostički kriterijum za antifosfolipidni sindrom. Prisustvo jednog ili oba antitela predstavlja nezavisan faktor rizika za trombozu i komplikacije u trudnoći.
Laboratorijski testovi mogu detektovati 3 klase antitela: IgG, IgM i IgA. Ako se detektuju ova antitela, test se ponavlja nakon 12 nedelja, da bi se odredilo da li su antitela prolazna ili stalna. Ako osoba sa dijagnozom autoimunske bolesti ima negativna beta-2-glikoprotein 1 antitela, test se ponavlja nakon određenog vremena da bi se proverilo da li je pacijent počeo da proizvodi antitela, jer se ona mogu razviti kasnije.
Osoba koja ima neku drugu autoimunsku bolest (na primer lupus), a ima pozitivna beta-2 glikoprotein-1 antitela, ima veću skolonost ka pojavi tromboze.
Saznaj u roku od 4h šta to znači!
Koncentracije beta-2 glikoprotein-1 antitela određene testovima različitih proizvođača mogu varirati zbog razlika u metodama i specifičnosti testova. Vrednosti beta-2 glikoprotein-1 antitela je najbolje pratiti jednom metodom, tj. u jednoj laboratoriji. Rezultati ovog testa nisu apsolutni dokaz prisustva ili odsustva oboljenja. Rezultate testa će tumačiti lekar zajedno sa drugim dijagnostičkim testovima kao i kliničkom slikom pacijenta.
Božena Pavasović, diplomirani farmaceut - medicinski biohemičar
Rođena 1984. godine u Šibeniku. Završila Farmaceutski fakultet u Beogradu, smer medicinski biohemičar. Većinu praktičnih znanja i veština iz oblasti laboratorijske dijagnostike je stekla u Kliničko-biohemijskoj laboratoriji OB Pančevo gde i danas radi. Po prirodi je entuzijasta, optimista, zaljubljenik u putovanja i fotografiju, kojom se i amaterski bavi.