O analizi

Test se koristi za kvantitativno određivanje HbA1c. Koristi se za dijagnozu dijabetesa, predijabetesa i za dugotrajnu kontrolu koncentracije glukoze kod pacijenata sa dijabetesom.

Uzorak

Uzorak pune krvi

Kada se ispituje?

Služi kao pomoć u postavljanju dijagnoze i terapije dijabetesa.

Priprema

Test ne zahteva posebnu pripremu pre odlaska u laboratoriju.

Detaljan opis

Najznačajnija patofiziološka komplikacija hiperglikemije je povećana hemijska interakcija glukoze sa proteinima, što dovodi do njenog neenzimskog vezivanja za proteine plazme. Glikozilirani hemoglobin nastaje neenzimskim vezivanjem glukoze za β lanac hemoglobina i njegova koncentracija u krvi je proporcionalna koncentraciji glukoze.

Glikozilirani hemoglobin HbA1se sastoji iz 4 komponente: HbA1a1, HbA1a2, HbA1bi HbA1c. Ove vrste se međusobno razlikuju po vrsti ugljenih hidrata vezanih za hemoglobin ili po tipu amino grupe koja učestvuje u reakciji. Kod normoglikemičnih osoba udeo HbA1a1, HbA1a2 i HbA1b u ukupnom hemoglobinu iznosi od 0.4%-0.8%. Udeo HbA1c u ukupnom hemoglobinu iznosi 4%-5%, tako da je udeo ukupnog glikozilovanog Hb (GHb) oko 5%-7.5%.

S obzirom da nivo HbA1c odražava neenzimsku glikozilaciju hemoglobina, promena nivoa ove frakcije se posmatra u kontekstu života eritrocita. Kako je životni ciklus eritrocita 120 dana, a glikozilacija hemoglobina nije linearni proces već se najveći deo odvija tek u drugoj polovini životnog veka eritocita, ne postoji racionalna osnova da se nivo HbA1c analizira u intervalu kraćem od 60 dana, a smatra se da je ovaj parametar mera prosečnog nivoa glikemije u periodu od 8 do 12 sedmica.

Određivanje HbA1c se smatra važnim dijagnostičkim oruđem u praćenju kontrole ishrane i režima terapije kod dijabetičara. Efektivna kontrola nivoa glukoze u krvi je bitna u prevenciji ketoze i hiperglikemije i smanjivanju prevalence hroničnih komplikacija dijabetesa kao što su:

• Retinopatija
• Nefropatija
• Neuropatija
• Kardiovaskularna oboljenja

Smanjenje srednjih godišnjih vrednosti HbA1c za samo jednu jedinicu smanjuje rizik od nastanka mikrovaskularnih komplikacija za 37%, periferne vaskularne bolesti za 43%, infarkta miokarda za 14% i ishemijskog moždanog udara za 12%.

Povećana koncentracija HbA1c ukazuje na potrebu za agresivnijim tretmanom glikemije.

HbA1c ne bi trebalo određivati kod:

• Skrininga dijabetesa kod cistične fibroze
• Trudnica, kod postavljanja dijagnoze gestacionog dijabetesa
• Pacijenata koji su skoro imali velika krvarenja ili su primili transfuziju krvi
• Hronične bubrežne insuficijencije
• Bolesti jetre
• Anemije zbog nedostatka gvožđa ili vitamina B12
• Pacijenata koji imaju neke od varijanti hemoglobina (anemija srpastih ćelija, talasemija)