Test se koristi za kvantitativno određivanje insulina. Koristi se kao pomoć pri dijagnozi i tretmanu hipoglikemije, insulinoma i identifikacije insulinske rezistencije, kao i za inicijalnu procenu potrebne doze insulina za pacijente sa tipom 2 dijabetesa kojima se uvodi terapija insulinom.
Uzorak seruma.
Kod dijagnoze hipoglikemije, insulinoma i ispitivanja insulinske rezistencije.
Krv za određivanje koncentracije insulina treba vaditi ujutru (nakon 8h gladovanja).
Insulin je hormon proteinske strukture koji se sintetiše, čuva i oslobađa od strane beta ćelija Langerhansovih ostrvaca pankreasa. Najznačajniji je hormon koji učestvuje u regulaciji koncentracije glukoze u krvi. Inicijalno u beta ćelijama se sintetiše jednolančani prekursor insulina preproinsulin koji sadrži 110 aminokiselina. On se brzo enzimski katalizovanom razgradnjom prevodi u dvolančani proinsulin (86 aminokiselina) koji se skladišti u sekretornim granulama Goldžijevog aparata beta-ćelija u kojima se proteolitički razlaže do insulina (51 aminokiselina) i C-peptida. Insulin i C-peptid se otpuštaju u portalnu cirkulaciju u jednakim količinama. C-peptid nema biološku aktivnost ali je neophodan za formiranje pravilne strukture insulina. Iako se inicijalno sekretuju u cirkulaciju u jednakim količinama, koncentracija C-peptida je 5-10 puta veća od koncentracije insulina u fasting stanju (nakon noćnog gladovanja), zbog dužeg poluživota u cirkulaciji (35 minuta) i zato što C-peptid ne preuzima jetra kao insulin, već se izlučuje samo putem bubrega.
Koncentracija glukoze u krvi je najvažniji faktor koji kontroliše lučenje ovog hormona. Insulin se oslobađa u krv kao odgovor na povećanu koncentraciju glukoze, naročito nakon obroka, dok snižena koncentracija glukoze (hipoglikemija) inhibira njegovo osobađanje. Zdrave osobe izluče prosečno 40 jedinica insulina dnevno. Poluživot insulina u cirkulaciji je 4-5 minuta i prosečno 50% insulina izlučenog u cirkulaciju se uklanja putem jetre, gde se i razgrađuje, a ostatak u bubrezima (ostatak insulina se filtrira kroz glomerule, reapsorbuje i razgrađuje u proksimalnim tubulima).
Da bi ispoljio svoje dejstvo na nivou ćelije insulin mora da se veže za specifične receptore koji se nalaze na plazma membrani svih ćelija osetljivih na insulin. Ove ćelije su primarno ćelije jetre, masnog i mišićnog tkiva. Na ovaj način insulin stimuliše glikogenogenezu (sintezu glikogena) u jetri, sintezu triglicerida u masnom tkivu i sintezu proteina u mišićima što ima za posledicu snižavanje koncentracije glukoze u krvi. Ukoliko produkcija insulina nije adekvatna, nivo glukoze u krvi se neće smanjiti (hiperglikemija) i posledično će doći do razvoja dijabetes melitusa.
Dijabetes melitus je podeljen u dve glavne kategorije na osnovu sekrecije insulina:
Primarna klinička primena određivanja insulina u krvi je:
Određivanje insulina se može vršiti zajedno sa određivanjem glukoze pomoću OGTT testa (oralni glukoza tolerans test), gde se u određenim vremenskim intervalima meri koncentracija glukoze i insulina. Ovim testom se prati odgovor insulina na povećanje koncentracije glukoze u krvi.
Saznaj u roku od 4h šta to znači!
Koncentracije insulina određene testovima različitih proizvođača mogu varirati zbog razlika u metodama i specifičnosti testova. Vrednosti insulina je najbolje pratiti jednom metodom, tj. u jednoj laboratoriji. Rezultati ovog testa nisu apsolutni dokaz prisustva ili odsustva oboljenja. Rezultate testa će tumačiti lekar zajedno sa drugim dijagnostičkim testovima kao i kliničkom slikom pacijenta.
Jelena Kotur Stevuljević, Dr sc., redovni profesor Farmaceutskog fakulteta u Beogradu
Rođena 1969. godine u Smederevu. Diplomirala, a kasnije odbranila magistarski i doktorski rad na Farmaceutskom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti medicinske biohemije. Na Katedri za medicinsku biohemiju Farmaceutskog fakulteta je zaposlena od 1996, a od 2018. i kao redovni profesor. Dobitnik je brojnih stipendija i nagrada, a 2020. godine se našla na listi 2% najuticajnijih naučnika u svetu baziranoj na standardizovanoj metrici citiranja svih naučnika i naučnih disciplina koju je objavio Univerzitet Stanford. Centralna tema njenih istraživanja je razvoj analitike za kvantifikaciju oksidativnog stresa u biološkim tečnostima. Recezent svih tekstova na ovim stranicama.