O analizi

Analiza kojom se postavlja dijagnoza urinarnih infekcija i vrši se praćenje uspešnosti terapije.

Uzorak

Urin.

Kada se ispituje?

Kod sumnje na urinarnu infekciju, bilo gornjih ili donjih delova urinarnog trakta. Analiza podrazumeva zasejavanje uzorka urina na podloge propisane mikrobiološkim protokolima i izradu antibiograma, na osnovu koga se postavlja dijagnoza i prati uspešnost toka terapije antibioticima na koje je bakterija senzitivna.

Priprema

Analiza urinokulture podrazumeva kao uzorak prvi jutarnji urin. Tačnije, u sterilnu posudu se sakupi srednji mlaz prvog jutarnjeg urina. Urin se može sakupljati u određeno vreme, ukoliko se prati metabolizam nekih hormona i lekova ili uspešnost terapije, uz savet lekara. Vreme koje protekne između uriniranja i ispitivanja predstavlja glavnu smetnju za dijagnostičku tačnost.

Neophodno je voditi računa o načinu prikupljanja urina. Cilj je izbeći kontaminaciju bakterijama, koje se mogu naći na prljavim rukama ili nečistim spoljnim genitalijama. Zato je, neposredno pre uriniranja i sakupljanja uzorka urina, neophodno oprati ruke i spoljne genitalije i dobro isprati čistom vodom. Kontaminiran uzorak zahteva ponavljanje uzorkovanja kako bi se analiza sprovela.

Detaljan opis

Urin je telesna tečnost koju produkuju bubrezi i sadrži vodu i sve otpadne materije koje bubreg filtrira ili proizvede. Urin se transportuje iz bubrega putem uretera do bešike, odakle se izlučuje putem uretre. Kako bi se detektovale i identifikovale bakterije i gljivice iz urina, sprovodi se analiza urinokulture.

Analiza urinokulture podrazumeva zasejavanje male količine urina na jednu ili više agar ploča (tanak sloj hranljive podloge) i inkubaciju na sobnoj temperaturi. Nakon 24 do 48h bilo koja bakterija ili gljivica koja je prisutna u urinu će formirati male cirkularne kolonije na podlozi. Identifikacija i razlikovanje prisutnih bakterija se sprovodi uvidom u oblik i boju kolonija koje se uočavaju na hranljivim podlogama. Analizom kolonija i neposrednim posmatranjem se zbrajaju sve kolonije i utvrđuje se koliko različitih tipova je identifikovano. Kada je uzorak ispravno sakupljen, jedine bakterije koje se detektuju u uzorku urina će biti one koje su izazivači infekcije. Najčešće je reč o jednoj izolovanoj bakteriji koja je prisutna u uzorku u velikoj količini. Prisustvo više različitih tipova bakterija je moguće kod nekih infekcija, ali se u tom slučaju najčešće radi o kontaminaciji uzorka tokom prikupljanja.

Kod izolovanih kolonija se dalje vrši izolacija i bojenje po gramu, i napravljen preparat se posmatra pod mikroskopom. Različite bakterije se boje različito i specifičnog su oblika i na taj način se identifikuju. Ukoliko ne postoji vidljiva kolonija nakon 24-48h inkubacije, kultura se smatra negativnom na ispitivane patogene. Prisustvo više patogena zahteva dodatnu analizu u vidu identifikacije prisutnih bakterija i vrši se identifikacija antibiotika na koje je bakterija osetljiva.

Postoje 4 osnovna oblika urinarnih infekcija:

• uretritis
• cistitis
• akutni uretralni sindrom
• pijelonefritis

One se mogu svrstati u nekomplikovane i komplikovane. Echerichia coli je vodeći izazivač nekomplikovanih urinarnih infekcija. Još jedna klasifikacija urinarnih infekcija je na:

• one koje potiču iz gornjih delova urinarnog trakta – gornje urinarne infekcije (odnose se na bubrege, bubrežnu karlicu ili ureter)
• donje urinarne infekcije (na nivou bešike i uretre).

Klasični simptomi za infekcije gornjeg urinarnog trakta su groznica i bol koji se bočno projektuje. Kod infekcija donjeg urinarnog trakta se najćešće javljaju učestala bolna mokrenja, teranje na mokrenje i disurija.