O analizi

Valproična kiselina (valproat) se koristi kao terapija, zajedno sa drugim antikonvulzivima, za kontrolu generalizovanih, grand-mal napada. Praćenje nivoa valproične kiseline u krvi se koristi za praćenje toka terapije.

Uzorak

Serum.

LI-, Na-heparin / EDTA plazma.

Kada se ispituje?

Ispitivanje je indikovano prilikom primene terapije valproičnom kiselinom, radi praćenja efektivnosti primenjene doze, kako bi se nivo leka održao u terapijskom opsegu.

Priprema

Test ne zahteva posebnu pripremu pre odlaska u laboratoriju.

Detaljan opis

Valproična kiselina VPK, (engl. Valproic Acid, eng. skraćenica: VPA), (2 – propilpentanoična kiselina, Depaken) je relativno nov antikonvulzivni lek koji se prevashodno koristi za terapiju primarnih i sekundarnih generalizovanih napada. On je posebno efikasan u mioklonusu, i predstavlja lek izbora za fotosenzitivnu epilepsiju. Iako se VPK koristi u kombinaciji sa drugim antiepileptičkim lekovima, novije studije pokazuju prednosti promene terapije na monoterapiju sa VPK. Takođe, postoji sve više dokaza koji ukazuju na to da je VPK korisna u lečenju afektivnih poremećaja, posebno za bipolarne poremećaje neosetljive na litijum.

Pri terapijskim koncentracijama, preko 90% VPK u cirkulaciji je vezano za plazma proteine, pre svega za albumin. Pri visokim koncentracijama VPK povećava se slobodna frakcija usled efekta saturacije. Druga jedinjenja se mogu takmičiti za vezivanje VPK sa albuminom, kao što su salicilna kiselina i slobodne masne kiseline. Koncentracija VPK u cerebrospinalnoj tečnosti je u korelaciji kako sa ukupnim tako i nevezanim koncentracijama leka u plazmi.

VPK se konvertuje u kompleksnu mešavinu metabolita preko β i ω – oksidacije i konjugacije. Neki metaboliti pokazuju značajnu antikonvulzivnu aktivnost, dok drugi metaboliti mogu biti odgovorni za neke od toksičnih nus efekata leka.

VPK ima najmanji broj neželjenih dejstava od svih antiepileptičkih lekova koji su u širokoj primeni. Najčešći nus efekti su gastrointestinalni poremećaji kao što su mučnina i povraćanje. Zabeleženi su neki slučajevi tremora, kome ili stupora, koji se mogu često javiti u slučajevima zajedničke primene sa drugim antiepileptičkim lekovima. Retke pojave popuštanja jetre, sindroma sličnog Rejovom (eng. Reye), pankreatitisa ili trombocitopenije se smatraju individualnim reakcijama koje nisu u vezi sa nivoom leka. Farmakokinetika VPK je veoma varijabilna i zavisi od oblika leka i načina primene, kao i od individualnih varijacija u volumenu distribucije, metabolizmu i eliminaciji.

Štaviše, istovremena primena drugih antiepileptičkih lekova može značajno uticati na metabolizam VPK. Stoga je nužno praćenje koncentracije VPK u toku terapije da bi lekar imao indikator za podešavanje doze.

Inicijalna doza valproične kiseline je 15 mg/kg/danu, sa postepenim povećavanjem, do maksimalne doze od 60 mg/kg/danu. Volumen distribucije vaproične kiseline je 0,2 L/kg i njen poluživot u cirkulaciji je 10 do 14h kod odraslih i nešto kraće kod dece. Optimalan odgovor se postiže sa nivoima leka u krvi preko 50 µg/mL, a nikako nije preporučljivo da koncentracija pređe 125 µg/mL.

Primećeni su slučajevi zatajenja rada jetre i sindrom sličan Reyes-u u toku primene terapijskih doza valproične kiseline. Zato je u toku terapije valproičnom kiselinom neophodan kontinuiran monitoring funkcije jetre u toku prvih 6 meseci terapije. Glavni neželjeni efekti, kao što su depresija centralnog nervnog sistema, trombocitopenija i hepatična disfunkcija, se najčešće javljaju ako je nivo pika valproične kiseline redovno preko 125 µg/mL.

Analiza slobodne valproične kiseline može biti korisna u razotkrivanju uzroka toksičnosti kada nema prekoračenja ukupne količine.

Valproična kiselina pokazuje značajan uticaj na metabolizam fenitoina, dok je uticaj fenitoina na valproičnu kiselinu zanemarljiv, što je posledica relativne zastupljenosti dva leka u telu.