O analizi

Ova analiza je namenjena otkrivanju potencijalne intoksikacije živom i praćenje nivoa žive u krvi u sklopu okupacionalne ili rekreativne ekspozicije.

Uzorak

EDTA, puna krv. Urin, 24h urin.

Kada se ispituje?

Ispitivanje žive u organizmu se zahteva ukoliko osoba ima znake i simptome koji ukazuju na prekomernu izloženost živi. Akutni znaci i simptomi mogu uključiti:

• osećaj gorenja u ustima i plućima,
• kašalj, otežano disanje, rigidnost grudnog koša,
• otežano mokrenje i smanjenu zapreminu izmokrenog urina,
• mučninu, povraćanje, dijareju ili abdominalne grčeve,
• ubrzan puls,
• groznicu ili ježenje,
• vrtoglavice,
• glavobolju.

Osobe koje su hronično izložene mogu imati nespecifične simptome na nivou pluća, burega i nervnog sistema. Neki od simptoma hronične ekspozicije su:

• problemi sa sluhom, ukusom i mirisom,
• zamagljen vid ili suženo vidno polje,
• golicanje i trnjenje u gornjim i donjim ekstremitetima,
• otežano hodanje,
• iritabilnost,
• gubitak pamćenja.

Ispitivanje žive je indikovano i kada nisu prisutni znaci i simptomi trovanja, već samo na osnovu činjenice da je postojala ekspozicija, kako bi se procenio nivo izloženosti živi.

Testiranje se takođe može zahtevati za osobe koje rade u industriji koja koristi živu u svojoj proizvodnji. Može se testirati uz detekciju olova i drugih teških metala za osobe koje rade u okruženju sa raznolikim štetnim materijalima.

Priprema

Test ne zahteva posebnu pripremu pre odlaska u laboratoriju.

Detaljan opis

Živa se u malim količinama može pronaći svuda oko nas. Oslobađa se raspadom minerala iz kamenja i tla i kao sporedni produkt raspada fosilnih goriva i uništavanjem otpada spaljivanjem. Unosi se putem vazduha, apsorbuje se kroz kožu i može se uneti hranom. Živa se, takođe, koristi prilikom oblaganja ogledala, u farmaceutskoj industriji i industriji agrikulturalnih hemikalija. Energetski efikasno- kompaktno fluorescentne sijalice (CFL) sadrže male količine žive, a ona se takođe koristi za pravljenje električne opreme, žica i prekidača.

Male količine kojima je većina populacije izložena ne predstavljaju pretnju za zdravlje ljudi. Dešavaju se slučajevi pojave simptoma koji liče na one koji se vezuju za trovanje živom. Mogu se čak razviti komplikacije ako su ljudi izloženi opasnim koncentracijama žive koje se mogu naći na mestima gde se nalazi otpad, ili ako su ljudi izloženi živi dug vremenski period, a posebno ako su u neposrednom kontaktu sa teškim metalima.

Izlaganje visokim količinama žive može biti toksično. Količina žive koju pojedinac može da apsorbuje i da utiče na ljudsko zdravlje, zavisi od tipa žive, prisutne koncentracije i načina ekspozicije. Prema Agenciji za toksične supstance i registar oboljenja (ATSDR), vrlo male količine živinog metala (manje od 0.01%) se apsorbuju, čak i ako se unesu per os. Ukoliko se ta ista količina žive unese inhalacijom, oko 80% se apsorbuje u krvotok.

Oko 95% metil žive, oblik koji se može naći u ribi i drugoj morskoj hrani, se apsorbuje preko digestivnog trakta. Najčešći izvor izlaganja metil-živi je upravo preko morske hrane. Riba iz kontaminiranih voda i velike ribe predatori, koji jedu manju ribu, imaju značajno povećane nivoe metil-žive. Uvek je važno znati poreklo ribe koju jedemo, kako bi se količina žive koja se ovim putem unese, smanjila na minimum.

Jednom apsorbovana živa se raspodeljuje i deponuje u različitim organima uključujući bubrege i mozak. Organizam se polako oslobađa žive putem urina i stolice, ali ukoliko se značajna količina akumulira može trajno oštetiti bubrege, nervni sistem i mozak.

Visoki nivoi žive kod trudnica su opasni za plod, jer se živa prenosi putem krvi majke u krv deteta, što može dovesti do poremećaja u razvoju bebinog mozga, bubrega i posebno nerava. Živa se može preneti na dete i dojenjem.

Živa (Hg) je u osnovi netoksična u elementarnom stanju. Ako je Hg (0) hemijski modifikovan u jonizovani, neorganski oblik Hg (+2), postaje toksičan. Daljom biokonverzijom u alkil Hg, kao što je metil Hg (CH(3)Hg(+)), formira vrstu žive koja je visoko selektivna za tkivo bogato mastima, kao što je tkivo neurona i na tom nivou ispoljava svoje toksično dejstvo. Hg ispoljava toksičnost na 3 načina:

1. Hg (+2) se odmah apsorbuje i reaguje sa sulfhidrilnim grupama proteina što izaziva promenu u tercijarnoj strukturi proteina – stereoizomerijsku promenu - sa posledičnim gubitkom jedinstvene aktivnosti koja je bila karakteristična za taj protein. Najveću toksičnost trpi bubreg, jer se Hg (+2) koncentruje u bubrezima u toku klirensa kroz njih.
2. Ovim strukturnim izmenama tercijerne strukture neki proteini postaju imunogeni, pospešujući proliferaciju T limfocita koji proizvode imunoglobuline koji će se vezivati za nove antigene; posebno su osetljiva vezivna tkiva na ove promene.
3. Alkil Hg oblici, kao što je CH(3)Hg(+), su lipofilni i aktivno se vezuju za tkiva bogata lipidima, kao što su neuroni. Mijelin je posebno podložan oštećenju ovim mehanizmom.

S vremena na vreme javnost obrati pažnju na brigu o izloženosti živi iz amalgamskih plombi. U stomatologiji se ranije koristio Hg-srebro amalgam za pravljenje plombi, i bio je u upotrebi skoro 90 godina u tu svrhu. Mala količina žive (2-20 cg/dan) se oslobađa iz amalgamskih plombi, kada se mehanički oštećuju, žvakanjem. Navika žvakanja gume može dovesti do oslobađanja žive iz amalgamskih plombi. Normalno prisutna bakterijska flora može da konvertuje ovu frakciju u Hg (+2) i CH(3)Hg(+), koja se inkorporira u tkiva.

Svetska Zdravstvena Organizacija je standardizovala dozvoljen dnevni unos žive na 45 mcg/dan. Zato ako ne postoji i drugi izvor žive, oslobođena količina žive iz amalgamske plombe je zanemarljiva.