O analizi

Virus humane imunodeficijencije (HIV) je izazivač hronične, progresivne infekcije koja se manifestuje destrukcijom imunološkog sistema organizma. Oslabljena funkcija imunološkog sistema predstavlja pogodnu situaciju za razvoj sekundarnih infekcija, čiji uzročnici mogu biti virusi ili bakterije, kao i maligniteta. Uznapredovali stadijum HIV infekcije se naziva AIDS. Pod pojmom AIDS (Acquired Immune Deficiency Syndrome - sindrom stečene imunodeficijencije) podrazumevamo uznapredovalo stanje u kome je organizam izgubio sposobnost normalnog funkcionisanja imunološkog sistema i podložan je sekundarnim infekcijama [1].

Uzorak

Uzorak neophodan za izradu pomenutih analiza jeste venska krv koja se shodno potrebi testa uzorkuje u odgovarajući vakutajner radi dobijanja seruma ili plazme centrifugiranjem. U tabeli 1 su prikazani odgovarajući uzorci za svaki pojedinačni test:

Usled postojanja infekcije centralnog nervnog sistema (encefalitis), testiranje na postojanje HIV infekcije je moguće odraditi i iz likvora (cerebrospinalna tečnost koja ispunjava moždane šupljine).

Kada se ispituje?

Ako postoji sumnja na HIV infekciju (nezaštićeni seksualni odnos, deljenje opreme za konzumiranje opojnih droga, itd.). Antitela se mogu detektovati najčešće između 23 do 90 dana posle izlaganja virusu. Antigen/antitelo testiranje može detektovati virus od 18 do 45 dana posle izlaganja virusu. NAT testiranje može detektovati virus od 10 do 33 dana posle izlaganja virusu.

Priprema

Za testiranje na prisustvo HIV virusa nije neophodna posebna priprema za venepunkciju (uzorkovanje krvi). Krv se može uzorkovati u bilo kom periodu dana (ne postoje dnevne varijacije prilikom određivanja antitela na HIV ili samog virusa). Nije neophodno krv vaditi našte (nakon gladovanja u trajanju od 8 – 12 sati).

Detaljan opis

Virus humane imunodeficijencije (HIV) predstavlja RNK virus koji pripada familiji virusa Retrovirida, podfamiliji Lentivirida. Retrovirusi poseduju sledeće karakteristike:

• prisustvo RNK (ribonukleinska kiselina) kao i neophodnih enzima za prevođenje RNK u DNK (dezoksiribonukleinska kiselina) i dalje umnožavanje virusa
• genom virusa sadrži proteinski omotač poznat kao p24 kapsidni protein
• prisustvo lipoproteinskog omotača neophodnog za razvoj i umnožavanje virusa sa neophodnim glikoproteinima na površini omotača (gp41 i gp120)

Zbog efikasnosti terapije inficiranih osoba neophodno je poznavati kojim tipom virusa je došlo do infekcije. Dve grupe HIV virusa su identifikovane:

• HIV1 i
• HIV2

HIV1 oblik je zastupljeniji i izazivač je preko 90% slučajeva infekcije, dok je HIV2 oblik ređe zastupljen i ovaj oblik je prisutan jedino u zemljama Afrike. Unutar obe grupe postoje podgrupe, takozvani sojevi virusa. Najzastupljenija podgrupa je M grupa virusa (M-major) koju čini najveći broj različitih sojeva virusa. Najrasprostranjeniji i najvirulentniji (najopajsniji) jeste C soj virusa, za njim sledi B soj virusa.

Ciljne ćelije organizma neophodne za rast i razvoj virusa su CD4 T limfociti (poznati kao pomoćnički T limfociti koji regulišu aktivnost ostalih ćelija imunskog sistema). Naziv su dobili zbog prisustva CD4 proteina na površini limfocita kojeg prepoznaje virus HIV-a i za njega se vezuje preko svog gp120 glikoporoteina. Nakon vezivanja za CD4 T limfocite, virus dospeva u unutrašnjost ćelije gde započinje proces replikacije (reprodukcije) virusa. Proces je omogućen prisustvom enzima reverzne transkriptaze koja RNK molekul virusa prevodi u DNK molekul i time mu omogućava da se ugradi u genom domaćinske ćelije. Ovim mehanizmom RNK virusi su omogućili da se sa svakom sledećom deobom ćelija domaćina istovremeno naprave i kopije virusa koje prilikom egzocitoze (izlaska) iz T limfocita dovode do njegove destrukcije što na dugoročnom polju dovodi do stanja stečene imunodeficijencije - AIDS-a [2].

Infekcija i simptomi

Jedini način prenošenja infekcije jeste sa zaražene osobe na drugu osobu. Bitno je imati na umu da virus ne može da preživi u spoljašnjoj sredini već mu je zbog mehanizma razvoja neophodno postojanje T limfocita. Naki od načina zaraze ovim virusom su:

• nezaštićen seksualni odnos
• primena inficiranih sredstava za konzumaciju droga i opijata
• transfuzija krvi ili krvnih derivata (oblik zaraze koji je sveden na minimum)
• trudnoća
• primena kontaminiranih sredstava opšte higijene ili instrumenata

Životinje nisu prenosioci HIV infekcije. Do infekcije može doći prilikom kontakta sa zaraženom osobom, ali je neophodno da u trenutku kontakta postoji minimalna količina virusa koja može izazvati infekciju. Nije nužno da se prilikom kontakta sa inficiranom osobom infekcija prenese već je, pored pomenute minimalne količine virusa, neophodno postojanje „prostora“ kojim bi virus dopreo do organizma: posekotina, oderotina, rane itd.

Virus je u različitim koncentracijama prisutan u različitim telesnim tečnostima. U zavisnosti od prisustva virusa u telesnim tečnostima, infektivnost telesnih tečnosti je predstavljena sledećim redom:

krv > sperma > vaginalni sekret > majčinsko mleko > pljuvačka > plodova voda > likvor (moždana tečnost) > sinovijalna tečnost (tečnost zglobova) > suze.

Klinička manifestacija infekcije virusom može da prođe bez ikakvih simptoma ili može da liči na blagu viremiju, što predstavlja prvu fazu infekcije - takozvanu akutnu fazu. U ovoj fazi moguće je prisustvo febrilnosti ili subfebrilnosti, iscrpljenost, uvećanje limfnih čvorova pazuha ili vrata, glavobolja, miozitis (upala mišića), noćno znojenje, faringitis (upala ždrela) itd. Nakon ove faze sledi latentni period u kome izostaju siptomi prethodne faze. Tokom latentne faze dolazi do umnožavanja kopija virusa i posledično destrukcije ćelija imunskog sistema. Poslednja faza razvoja infekcije se karakteriše destrukcijom imunskog sistema i nastanka AIDS-a. Nastanak AIDS-a se može proglasiti kada postanu primetni sledeći simptomi:

• gubitak telesne težine
• uporna i dugotrajna temperatura
• gljivične infekcije usta i ždrela
• herpes usana ili genitalija
• pancitopenija (smanjenje broja svih krvnih loza: eritrocita, trombocita i leukocita)
• pneumonija (zapaljenje pluća)
smanjenje ukupnog broja CD4 T limfocita

Testovi iz krvi obuhvataju

• ELISA test
• automatizovani kombinovani test HIV 1+2 / HIV At/Ag
• HIV PCR kvantitativni test
• HIV PCR kvalitativni test
• HIV Western Blot

ELISA (enzimski obeleženo imunoesejsko određivanje) određivanje na prisustvo HIV infekcije se u današnje vreme najmanje primenjuje. Visoko specifični automatizovani testovi su danas zamenili ELISA određivanje na prisustvo antitela specifičnih na HIV. Zbog visoke osetljivosti ove metode moguće je dobiti lažno pozitivne rezultate [3].

Kombinovanim testom se detektuje prisustvo samog antigena (HIV virus) i IgG antitela na virus. Ograničenje ovog testa je to što nije moguće razlikovati tip HIV virusa koji je izazvao infekciju (HIV 1 ili HIV 2 virus). Antitela se mogu produkovati u organizmu u periodu 1 - 3 meseca od rizičnog odnosa sa zaraženom osobom. Period od kontakta sa zaraženom osobom do produkcije antitela u organizmu se naziva period prozora i veoma je bitno testiranje odraditi nakon tog perioda radi izbegavanja lažno negativnog rezultata. Drugom komponentom ovog testa detektuje se antigen, odnosno sam virus što ovaj test čini preciznijim i specifičnijim. Današnje metode kojima se određuje prisustvo virusa ili antitela u krvi su CLIA (hemiluminiscentni imunoesej) ili CMIA (hemiluminiscentni esej sa magnetnim mikropartikulama) po svojim mehanizmima delovanja. Obe metode postižu visoku specifičnost zahvaljujući specifičnim reakcijama antitela inkorporiranih u samom reagensu sa antitelima ili antigenom koji se nalazi u uzorku. Magnetne mikropartikule CMIA metode dodatno povećavaju specifičnost određivanja [4].

Pozitivan ELISA ili kombinovani test neophodno je potvrditi još specifičnijim i osetljivijim metodama. Potvrdan test za pozitivno dobijen rezultat kombinovanim At/Ag testom jeste Western Blot određivanje. Princip ovog određivanja jeste razdvajanje svih proteinskih komponenti antitela produkovanih na virus na poliakrilamidnom gelu elektroforezom. Prednost Western blot testa jeste specifičnost određivanja specifičnih antitela za razliku od kombinovanog testa, ali je nedostatak to što je kao i kod kombinovanog testa neophodno da protekne period prozora i da usledi produkcija antitela na virus [5].

PCR testiranjem potvrđujemo prisustvo genoma samog virusa u uzorku krvi kojim se sa sigurnošću može reći da li postoji virus u organizmu ili ne. Prednost ove metode jeste što se kvantitativno (količinski) može interpretirati u kojoj količini je virus prisutan u organizmu. Zahvaljući tome, PCR testiranje na prisustvo virusa HIV-a je korisno za praćenje efekta retrovirusne terapije. Pored kvantitativnog PCR testiranja, moguće je odraditi i kvalitativni PCR test kojim se potvrđuje prisustvo ili odsustvo virusa u organizmu [6].